NAJHRABRIJE VITILIGANKE O ŽIVOTU SA VITILIGOM

Vrlo je čudno pričati o osećanjima kada je vitiligo deo priče.


Za neke je on nastao posle vrlo stresnog događaja. Sama inicijacija priče o nastanku vitiliga kod nekih osoba iziskuje vraćanje u period stresa i vraća te osobe u vreme kada je stres nastao i dodatno stvara anksioznost.


Takođe, svi mi sa vitiligom ga različito doživljavamo i svrha ovog blog posta je da najhrabriji istupe i podele svoja najdublja osećanja ili sećanja kroz život sa vitiligom. Na taj način, kao deo jedne zajednice koja je i grupa podrške, onima koji nisu prihvatili svoj vitiligo, treba da bude pokazatelj da je putovanje možda dugo ali da postoji kraj. Kraj je kada ste u miru sa sobom i kada prihvatite sve svoje nedostatke. Kraj je kada zavolite sebe i kada počnete da brinete o svojoj duši i suštini života.
Dalje u tekstu, pročitajte par zanimljivih priča divnih članica helloviti zajednice…

Julija Vukašinović

Julija Vukašinović: „Vitiligo, imam od svoje sedme godine, a sada imam 32. Tada nisam ni znala odakle mi se pojavila mala bela flekica na kuku. Nije mi smetala, tako da nisam ni obraćala pažnju na nju. Vitiligo je manje više mirovao i ja sam bila OK sve dok se nisam porodila pre nekih 12 godina. Tada su flekice počele naglo da se šire: oko usana, na laktovima, rukama, kolenima, trepavice su mi bile pobelile… Moram da priznam da sam bila baš opterećena vitiligom jedno vreme. Baš me je nervirao. Svašta sam koristila, svaki lek koji sam čula da je za vitiligo, ja sam kupila. Bilo je pozitivnih rezultata, ali i negativnih. Suprug mi je bio podrška u momentima kada bih bila psihički opterećena vitiligom. Najteže mi je padalo kad bi me neko pitao šta mi je to na rukama, kad sam morala da objašnjavam odakle mi moje bele flekice. U prihvatanju vitiliga mi je pomogla podrška porodice i to što nam član grupa pordške na društvenim mrežama u kojima pratim isto osobe koje dele život sa vitiligom. Pozdrav za sve sa belim flekicama.“


Sanja Grbić

Sanja Grbić: „Vitiligo se pojavio u mojoj 25 godini. Sve se desilo nakon jednog jako stresnog događaja. Čak sam i osetila kao da mi se nešto poremetilo u organizmu. Prvo sam primetila bele tačkice na prstima ruke. Otišla sam kod dermatologa da bih čula da mi „nema pomoći“ ali mi je doktor dao neke kremice uz preporuku da proverim hormone štitne žlezde, heliko bakteriju i kandidu. Hormoni štitne žlezde su mi bili u haosu uz dijagnozu hipotireoza i hašimoto. Prvo sam osetila strah, samosažaljenje uz pratnju niskog samopouzdanja. Vremenom sam prebolela sve i pomirila se sa situacijom. Nekada nisam smela da razgovaram sa ljudima o vitiligu i ljutila sam se na bilo kakvo pitanje. Danas, otvoreno pričam o svemu. Čak sam postala moderatorka nekih grupa podrške za osobe sa vitiligom. Promenila se jesam, ali ovo sam ja i prihvatila sam to nakon dugo godina borbe sa sobom.“

Maja Subašić

Maja Subašić: „Sa vitiligom srela sa nekih 6 godina. Nakon temperaturnog šoka (kažu možda je od toga ali nikad dokazano) prve fleke su se pojavile na kolenima, kapcima i zglobovima…
Nije mi bilo lako jer su me deca zadirkivala i rugala su mi se. Kako sam odrastala flekice su se širile do tačke da mi je koža potpuno pobelila zatim obrve, trepavice i kosa na kraju. Zbog toga me često pitaju jesam li albino. Danas imam 37 godina i sa takvom lakoćom i šarmom nosim svoj vitiligo zbog specificnosti mog izgleda.“

Jelena Čelebić

Jelena Čelebić: „Vitiligo imam već 7 godina. Malo sam se čudno osećala u početku dok su se flekice širile. Sad sam se već navikla. Čak ga volim. Retko kad se šminkam, jer ne volim šminku tek za neke događaje. Smatram da nema potrebe da prekrivam flekice. Upoznala sam dosta ljudi koji imaju vitiligo i drago mi je zbog toga jer delim sa njima iskustva. Volim kada me ljudi pitaju za vitiligo, čak i oni koji ga nemaju. Rado svakom odgovorim na pitanja vezana za flekice. Dešavalo se da me ljudi neprijatno gledaju ali ja im ne pridajem važnost. Oduvek sam smatrala da je fizički izgled manje bitan. Osobe koje ja volim, mene vole ovakvu kakva sam i to mi je najbitnije u životu. Svesna sam da neki ljude ne mogu da se pomire sa činjenicom da imaju vitiligo, ali treba da znaju da postoje mnogo veći problemi u životu, i da treba da smo zahvalni dokle god imamo problem samo sa vitiligom. Mislim da bi svi trebali da zavole sebe, jer život ne treba da nam prolazi u nervozi i mržnji prema sebi. Sve dokle volimo sebe bićemo bolji sebi i onima oko nas. Dokle god smo negativni i neraspoloženi, a pogotovo nezadovoljni životom guramo ljude od sebe, i svoje rane i komplekse lečimo na drugim ljudima. Smisao života nisu materijalne stvari i dokazivanje drugima. Kada smo u dubini duše srećni i bez kompleksa, zračimo pozitivnom energijom i takve ljude svako želi u svom okruženju bez obzira na boju kože ili neke druge razlike. Na kraju dana ostaju nam osobe koje volimo, i treba da ih usrećimo i da se nadamo da će nam isto uzvratiti.“


Bojana Marković

Bojana Marković: „Dobila sam vitiligo još kad sam bila dete. Na početku se pojavila mala fleka na kolenima koja je vremenom počela da se širi. Od početka sam bila svesna da sam različita od ostale dece zbog tih mojih flekica ali mi nikad to nije smetalo. Možda sam imala sreće sa svojom okolinom (porodicom, prijateljima i drugarima) koja na vitiligo nije gledala kao na nedostatak već su me prihvatili kao Bojanu koja ima drugačiju boju kože. Nisam imala psihički problem, a znam da ga dosta ljudi ima. Često sam davala izjave za medije na temu života sa vitiligom. Drago mi je kada čujem komentar da sam nekoga uspela da motivišem da prihvati i zavoli sebe onakvog kakav jeste jer svako od nas je poseban na svoj način.“

Katarina Kale Milojković

Katarina Kale Milojković: „Sa vitiligom sam se prvi put susrela u osnovnoj školi. Nije mi ni malo bilo lako. Bilo je puno čudnih pogleda i raznih komentara. Ljudi se me izbegavali. Tada smo to teško podnosila i bila sam pod stresom. Međutim, vremenom se čovek na sve navikne, pa i ja na ta ponašanja. Shvatila da su najbitnija stvar u životu porodica i pravi prijatelji. Oni koji me iskreno vole i cene, ne zbog mog izgleda već zbog mene same. Sve ostalo je prolazno. Sada ne obraćam pažnju na nebitne ljude, nebitne komentare i poglede. Idem kroz život hrabro, uzdignute glave i sa osmehom. Ponosno nosim svoje flekice i volim ih jer sam zbog njih drugačija.“

Jovana Obradović

Jovana Obradović: „Verujem da su manje više sve priče slične, i pravo da vam kažem, uživam čitajući ih i upoznavajući meni slične. Posebno mi bude drago kada čujem kako su se neki izborili sa svim lošim stvarima i danas gledaju na vitiligo kao na nešto posebno – što i jeste.
Moja priča je vrlo kratka. Pre 7 godina mi se pojavio vitiligo, Uradila sam sve moguće nalaze, ali hvala Bogu, sve je u odličnom redu. Doktori su samo dijagnostikovali vitiligo, uzrok stres. I to je to. Upotrebljavala sam razne kremice, UV zračenje itd. kako bih povratila pigment ali sam na kraju shvatila da samo bacam pare i trošim vreme. Smatram da više treba utrošiti vremena na sebe i svoje samopouzdanje i na izgradnju stava da na vitiligo ne gledamo kao na neku bolest jer on to nije. Ja uživam u svojim flekicama i čak mi je drago što mi se sve ovo „desilo“, jer sam shvatila šta su prave vrednosti u životu. Nikada se nisam susrela sa ljudima koji su me ružnim imenima nazivali, valjda zato što sam imala 19 godina kad sam ga dobila , ali na čudne poglede da. I znate šta uradim? Samo se osmehnem! Nekad stidljivo, a nekad razvučem osmeh da tom koji bulji bude toliko neprijatno, jer je nekulturno buljiti. Za kraj, da podelim moj omiljeni citat koji mislim da nas sve savršeno opisuje: Kad sve svoje nesavršenosti prihvatiš, postaješ savršen.

Sabina Grumuša Bikić

Sabina Grumuša Bikić: „Vitiligo sam dobila nakon operacije slepog creva u mojoj 12 godini. Jako brzo sam gubila pigment po celom telu. Mnogo sam se loše sa tim nosila ali iz godine u godinu, prihvatala sam sebe takvu kakva jesam. Kada sam postala majka, moj pigment je počeo da se vraća toliko da mi je koža skoro potpuno ostala bez vitiliga. Ali, doživevši stres prosle godine, moj vitiligo je opet počeo da se širi. Ja sam sebe prihvatila takvu kakva jesam i ovo novo stanje mi ne smeta.“

Ana Srećković

Ana Srećković: „Početak života sa vitiligom za mene je bio težak i izazovan jer sam morala da se izborim sa sopstvenim demonima i nesigurnostima. Da ono što društvo percipira kao nedostatak pretvorim u svoju prednost. To, naravno, nije došlo preko noći, već je iziskivalo godine rada na sebi. Tada shvatite da je najbitnije da budite jedinstveni i svoji. Nije bitno šta vam je na koži već šta je u duši. Samo tako ćete biti lepi, prihvaćeni i jedinstveno zanimljivi. Ne krijte se, pokažite šta drugi nemaju jer postoji razlog zašto ste vi baš takvi. Meni je trebalo mnogo godina da to shvatim, sada bez svojih tufnica ne bih znala da živim. Imanje vitiliga je meni donelo lepe izazove u životu: postala sam model u svojoj petoj deceniji sarađujući sa nekima od najprofesionalnijih ljudi u modnoj industriji, davala sam izjave za razne medije o svom životu sa vitiligom i motivacione poruke o prihvatanju sebe.“

Boba Bobić

Boba Bobić: „Vitiligo je jedno fantastično putovanje na kom imate toliko stanica, gde su jedne „dole“ na kojima treba da se suočite sa mnogim nesigurnostima, prvim prijateljima, okrutnim svetom, a druge su „gore“ na kojima vidite jedan novi svet, drugačiju perspektivu života i neke divne ljude. Da biste ispravila tuđa kriva mišljenja koja neki imaju u vezi vitiliga morate da ispravite svoje krivo mišljenje u vezi istog ili da kažem ovako: ne možete da ne prihvatite svoj vitiligo a da očekujete da ga drugi prihvate. Ja sam jedna od onih koja je prošla sve faze vezane za vitiligo s obzirom da ga imam duže od dve decenije. Jedno mi je krivo što sam ga nekada često skrivala i dopustila sebi da osetim socijalnu anksioznost. Dok sam ja mislila da ga dobro skrivam ispod neke šminke, ljudi su ga i te kako primećivali. Danas živimo u svetu različitosti i bujanja društvenih mreža, i verujem da će to na nove vitiligance imati dosta uticaja da pozitivno pristupe ovom stanju. Mene je vitiligo usmerio u pravcu pokretanja inicijative za osnivanjem društvene zajednice HelloViti/Vitiligo Srbija još davne 2014 godine, koja je postala prva grupa podrške osobama sa vitiligom u Srbiji. Ta zajednica svakim danom okuplja sve više ljudi iz raznih delova bivše Jugoslavije i Europe. Moj cilj je da ova grupa edukuje i osvesti ljude kako da žive sa vitiligom i da poveže one koji su to uspeli sa onima koji tek kroz to treba da prođu. Vrlo mi je bitan pozitivan stav i ljubaznost jednih članova prema drugima kako bi imali što otvoreniji i konstrukctivniji odnos u rešavanju prepreka koje vitiligo može nekima da donese.“

1 Comment

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s